Jelisaveta Načić

Iako se krajem 19. veka u Srbiji, u kojoj je samo 7% žena bilo pismeno, nije blagonaklono gledalo na obrazovanje žena, ćerka uglednog trgovca Mihajla Načića biće prva žena koja će 1900. godine diplomirati arhitekturu u Beogradu, kao jedina devojka u prvoj generaciji diplomiranih arhitekata u Srbiji.

Radila je u Ministarstvu građevine na mestu crtača kao prva žena koja je radila u službi rezervisanoj za muškarce, i to samo one koji su služili vojsku, a potom i u Inženjersko-arhitektonskom odeljku Beogradske opštine, otvorivši, uz prvu doktroku medicine, Dragu Ljočić, vrata javnog sektora u Srbiji i za žene.

Bila je prva žena glavna arhitektkinja Beograda, Njene Male stepenice i danas predstavljaju arhitektonski dragulj Kalemegdana, koji je u vreme kada Jelisaveta stvara bio najotmenije beogradsko šetalište..

Jedno od remek-dela arhitekture tog vremena je i njena zgrada Osnovne škole „Kralj Petar Prvi“, prva savremena školska zgrada u Beogradu. Projektovala je i, srušeni, Paviljon za tuberkulozne bolesti u Beogradu, učestvovala u izradi arhitektonskog rešenja Crkve Aleksandra Nevskog na Dorćolu i projektovala prvi kompleks radničkih stanova na Balkanu.

Jelisaveta Načić je projektovala i Terazijski slavoluk, postavljen u čast povratka srpske vojske iz Balkanskih ratova. Za taj projekat bili su angažovani ona i Ivan Meštrović. Zbog njenog rodoljubivog natpisa na jednom delu slavoluka koji je glasio „Još ima neoslobođenih Srba“, nakon austrijske okupacije Boegrada 1915. uhapšena je i poslata u logor Nežider.

U zarobljeništvu upoznaje svoju životnu ljubav, Luku Lukaja, albanskog intelektualca i borca za oslobođenje Albanije, sa kojim je dobila ćerku. Po izlasku iz logora nikada se više nije bavila arhitekturom. Preminula je u Dubrovniku 1955. godine, gde je i sahranjena na Boninovu, starom dubrovačkom groblju.

Od prestoničkih lepota ostaće zapamćeno čuveno Malo stepenište na Kalemegdanu, izgrađeno u prvoj deceniji 20. veka od unikatne vrste zelenkastog kamena, kojeg i dalje ima u napuštenom Tešićevom majdanu u Ripnju.

Njena želja za obrazovanjem je bila toliko jaka da je za njega potrošila sav svoj miraz!

Izvor: Jelena Mitrović i Sonja Bajić, Kakva ženska!, Kreativni centar, Beograd, 2018.

S. Toševa, Srpski biografski rečnik, Matica srpska, Novi Sad, 2009.