Na pitanje ko je bila prva srpska pesnikinja mnogi će odgovoriti monahinja Jefimija, pošto je ona, kao svojevrsna savremenica Kosovskog boja, izvezenom „Pohvalom knezu Lazaru“ postala deo kosovskog mita, ali i rodonačelnica srpske ženske poezije. „Pohvala knezu Lazaru“, satkana od reči i zlatnog konca, osigurala joj je, za večnost, zasluženo mesto u srpskoj kulturi. Ali, kada biste upitali slučajnog prolaznika ko je naša prva savremena pesnikinja, mali su izgledi da biste dobili tačan odgovor.
A ona koja to zaista jeste, bila je za života u toj meri poznata i poštovana, da su sa njom drugovali ugledni književnici i intelektualci 19. veka, poput Johana Gabrijela Sajdla, Ludviga Augusta fon Frankla i Božane Njamcove. Bila je to Milica Stojadinović Srpkinja, rođena Bukovčanka u tadašnjoj Austrougarskoj carevini a ubrzo, Vrdničanka i Fruškogorka „nadzemaljskih očiju“, ljepota devojka, a pesnikinja, Karadžićeva „kćer iz Fruške“ i, ako je verovati Njagošu, nesuđena knjeginja crnogorska.
Sveštenička kćer, talentovana devojčica naklonjena pisanju, zbog čega će privatni učitelj žaliti što nije rođena kao muško, pa da može da se školuje, Milica je nesumnjivo najznačajnija pesnikinja srpske književnosti 19. veka. Zbog svog pola nije mogla da bude formalno školovana, tako da je u najvećem stepenu bila samouka. Njan književni opus čine tri knjige pesama koje su objavljene 1850., 1855. i 1869. godine i impresivan dnevnik „U Fruškoj gori“, objavljen u tri knjige (1861, 1862. i 1866), i danas dragoceno svedočanstvo privatne i društveno-političke istorije burnog perioda srpske istorije polovinom devetnaestog stoleća.
Poetika Milice Stojadinović Srpkinje, nesumnjivo je romantičarska, ne samo zbog duboko lirskog doživljaja sveta, već i zbog motivsko-sižejnog diskursa u kojem se kretala. Njana vatrena rodoljubivost i duboko emotivan doživljaj srpskog nacionalnog bića opredelio je njen književni opus skoro u potpunosti kao rodoljubiv, sa tek ponekim izletom u intimnu sferu privatnih motivskih slika, ali čak ni tada ne u sferi lične biografije.
U Srpkinjinoj poeziji nema ni traga emotivnom izlivu prema muškarcu, nema tipičnog „ženskog pisma“, niti ljubavnih stihova. Njana odluka da ostane neudata i život posveti roditeljima, porodici, srpstvu i poeziji bila je principijelna. Da li je bila zasnovana na neuzvraćenoj ljubavi ili nemanju afiniteta ka bračnoj zajednici sasvim je nevažno iz ugla značaja njenog književnog dela i mesta koje zaslužuje u našoj kulturi. Što god bilo, njen poetski izraz nije razumeo potrebu da se o intimnom životu javno peva ili pripoveda, ps će u jednoj od svojih vrednijih pesama, „Kad se nebo muti“, zapisati svoj skoro lično-politički stav:
Al’ da mi sudba zar bude javna?
Pa pre će primit zemlja me tamna.
Njano nacionalno osećanje bilo je, što se dâ videti kako iz njenih stihova, tako i kroz tragičnu sudbinu, lišeno bilo kakvog interesa, kalkulacije i prilagođavanja. Ova žena je duboko, iz nerva, danas za većinu sasvim naivno i previše poletno, osećala srž nacionalnog bića u vanvremenskom diskursu, kao entitet koji nadilazi prolazni trenutak ljudskog života. Milica je u svom, prvo ličnom, a onda i književnom biću povezivala sadašnjost i prošlost Srbije u idejno-ideološko jedinstvo na kojem se piše poezija, što je činila, ali isto tako stvara država i kultura, što je smatrala i komentarisala, a što se može pročitati u njenoj korespondenciji sa savremenicima, poput Vuka Karadžića, Mine Karadžić Vukomanović, Jovana Subotića, Ljubomira Nenadovića.
Pored pisanja poezije, intenzivno je radila na prikupljanju narodne građe kao bliska saradnica Vuka Karadžića i veliki je doprinos dala, kako u kreiranju Srpskog rječnika, tako i u celokupnom opusu narodnih umotvorina koje Vuk sakupljao i objavljivao. Postaće i prva žena ratni dopisnik u Srba, a najverovatnije i šire, jer je zajedno sa braniocima Beograda tokom turskog bombardovanja 1862. godine bila na barikadama i pratila ratna dešavanja. Njan reporterski i emotivni zapis sa beogradskog ratišta pod nazivom „Srce i barikade“ biće objavljen u peštansim novinama. Izveštavaće i o čuvenom o i o nemilom događaju kod Čukur česme, tako da se smatra i prvom ženom ratnim dopisnikom u Srba, ako ne i šire.
Odluka da se isključivo bavi pisanjem i srpskim kulturnim nasleđem temeljno je odredila njenu sudbinu, osudivši je na život u siromaštvu, oskudici i samoći. Poslednje godine svog života provešće u Beogradu, u krajnjoj bedi, zaboravljena od svih, usamljena i skoro na ulici. Svi koji su bili njena intelektualna i finansijska podrška, a pre svega knez Mihajlo Obrenović, čija je štićenica u neku ruku bila, otišli su pre nje. Sama i zaboravljena, fruškogorska poetesa završava 1872. godine u 50-oj godini života, sahranjena na tašmajdanskom groblju, na mestu današnje crkve Svetog Marka. Danas počiva u porodičnoj grobnici u Požarevcu.
Šta se Milici pesnikinji, i Milici ženi nije oprostilo?
Šta joj je, nekako prećutno, ispod kože i kosti, zamereno? Zbog čega onoliko duhovno i pesničko ushićenje nacionalnim identitetom nije bilo dovoljno da bude slavljena u poštovana tokom života? Da li je njena odluka da ne odigra jedinu, za ono doba prihvatljivu, ulogu koju je žena u Srbiji mogla da ima – da bude majka, supruga i domaćica, bila, i pored svekolike njene predanosti porodici i srpskoj kulturi, neoprostivi hibris? Danas idemo „Milici u pohode“ i nagrađujemo pesnike nagradom koja nosi njeno ime. Gledamo u njene oči koje je na fotografiji ovekovečio Anastas Jovanović i znamo za spomen ploču u Vrdniku. I neki retki čitaju njene pesme i dnevničke zabeleške.
Ali, naše poznavanje dela i biografije ove žene u obrnutoj je srazmeri s njenim istinskim značajem kao svedoka i važne učesnice jednog izuzetnog razdoblja. Polovina 19. veka vreme je kada Srbija tek nešto malo više od šake pismenih ljudi. I svi oni muški kojih se sećamo i učimo o njima, graditelji su moderne Srbije. Tada, u to vreme, imamo jednu izuzetno načitanu, produhovljenu pesnikinju koja ispred sebe vidi samo Srbiju. Kao ideju, viziju, ljubav i inspiraciju. Kao zalog za večnost. A to kao da nije bilo dovoljno, pa će čak i Jovan Skerlić, iako joj nije bio naklonjen u svojim književnim kritikama, za nju reći da je „ona prošla pored ljubavne sreće, a književna je slava prešla preko nje“.
Sigurno je, čini se samo jedno: da je život Milice Stojadinović Srpkinje, slikovita priča kakva je cena ženine odluke da ne pristaje na kompromise i polovična rešenja koja nisu u skladu s njenom dušom. Ženu spisateljicu, koja stvara stotinu godina pre ženskog prava glasa i ostalih sloboda, svaka ozbiljna zajednica koja drži do sebe slavila bi je kao književnu Jovanku Orleanku. To što smo je imali, a nismo je cenili, ne govori o njoj. Ona je svojom biografijom sebi osigurala mesto. U sferama duha. Nedostojnost zaborava i nedovoljnog poštovanja Miličinog dela govori o nama. Od vremena njenog upokojenja u bedi do danas.
