1909-2003
Љубица Марић
КОМПОЗИТОРКА
Музика дубине душе
Дела Љубице Марић изводили су највећи светски оркестри. Била је прва жена у Србији која је дипломирала композицију 1929. године и прва жена која је дириговала Симфонијским оркестром Чешког радија.
Рођена Крагујевчанка, у музичкој је школи завршила је два одсека – виолину и композицију. Јосип Славенски ју је подучавао у композицији, а студирала је на државним конзерваторијумима у Прагу и Берлину. У Прагу и Стразбуру учила је и дириговање. Њена кантата за хор и оркестар „Песме простора“ била је инспирисана натписима на стећцима из Босне и Херцеговине, и одушевила је чувеног руског композитора Дмитрија Шостаковича.
Потписавши манифест присталица комунизма и музике за народне масе свог пријатељан и колеге, композитора, Војислава Вучковића, остаје без плодне међународне каријере која је била извесна.
Добитница је Друге награде Владе ФНРЈ (1949), Октобарске награде (1957), Седмојулске награде за животно дело (1965), Октобарске награде за животно дело (1996) и Награде Стеван Мокрањац (1996).
У периоду од 1938. до 1945. године ради као професор Музичке школе Станковић, затим од 1945. до 1967. године као доцент и професор Музичке академије у Београду. Дописни члан САНУ постаје 1963, а редовни 1981. године.
Љубица Марић је прва је композиторка који је од мелодија црквене музике византијског порекла обликовала целокупну (мелодијску и хармонску) структуру сопствених нелитургијских дела.
Дмитриј Шостакович
Љубица Марић је употребила читав арсенал савремене музике да би остварила високи циљ. Она говори из дубине своје душе, јасним и импресивним језиком…“
Европа поново открива музику Љубице Марић тек пред крај њеног дугог и плодног живота, а публика с одушевљењем слуша извођења њених композиција у великим европским музичким центрима Холандије, Немачке и Велике Британије. У част њеног 90. рођендана у Амстердаму је 1999. године одржан концерт, којем је присуствовала.
Заборавили смо на снагу инстинкта, на снагу непосредности, на снагу интуиције – талента- истинитости, на првенство стваралачке моћи.
Сву лепоту наше очи стварају, а потпуна бива кад им поглед продре у њену садржину и порекло.
Вратимо стваралаштво на плодну њиву у којој клија и из које ниче, вратимо се унутарњем свету са богатством још непронађеним.
Важно је имати знање, али је још важније стицати га сопственим разликовањима.
Извор: Јелена Митровић и Соња Бајић, Каква женска!, Креативни центар, Београд, 2018.