Јелисавета Начић

Иако се крајем 19. века у Србији, у којој је само 7% жена било писмено, није благонаклоно гледало на образовање жена, ћерка угледног трговца Михајла Начића биће прва жена која ће 1900. године дипломирати архитектуру у Београду, као једина девојка у првој генерацији дипломираних архитеката у Србији.

Радила је у Министарству грађевине на месту цртача као прва жена која је радила у служби резервисаној за мушкарце, и то само оне који су служили војску, а потом и у Инжењерско-архитектонском одељку Београдске општине, отворивши, уз прву доктроку медицине, Драгу Љочић, врата јавног сектора у Србији и за жене.

Била је прва жена главна архитекткиња Београда, Њене Мале степенице и данас представљају архитектонски драгуљ Калемегдана, који је у време када Јелисавета ствара био најотменије београдско шеталиште..

Једно од ремек-дела архитектуре тог времена је и њена зграда Основне школе „Краљ Петар Први“, прва савремена школска зграда у Београду. Пројектовала је и, срушени, Павиљон за туберкулозне болести у Београду, учествовала у изради архитектонског решења Цркве Александра Невског на Дорћолу и пројектовала први комплекс радничких станова на Балкану.

Јелисавета Начић је пројектовала и Теразијски славолук, постављен у част повратка српске војске из Балканских ратова. За тај пројекат били су ангажовани она и Иван Мештровић. Због њеног родољубивог натписа на једном делу славолука који је гласио „Још има неослобођених Срба“, након аустријске окупације Боеграда 1915. ухапшена је и послата у логор Нежидер.

У заробљеништву упознаје своју животну љубав, Луку Лукаја, албанског интелектуалца и борца за ослобођење Албаније, са којим је добила ћерку. По изласку из логора никада се више није бавила архитектуром. Преминула је у Дубровнику 1955. године, где је и сахрањена на Бонинову, старом дубровачком гробљу.

Од престоничких лепота остаће запамћено чувено Мало степениште на Калемегдану, изграђено у првој деценији 20. века од уникатне врсте зеленкастог камена, којег и даље има у напуштеном Тешићевом мајдану у Рипњу.

Њена жеља за образовањем је била толико јака да је за њега потрошила сав свој мираз!

Извор: Јелена Митровић и Соња Бајић, Каква женска!, Креативни центар, Београд, 2018.

С. Тошева, Српски биографски речник, Матица српска, Нови Сад, 2009.