1922-2002

Соја Јовановић

РЕДИТЕЉКА

Уметност записана у генима

Прва филмска, позоришна и телевизијска редитељка у Србији. Одрастала је у окружена интелектуалцима и уметницима, њен деда по оцу био је познати дворски фотограф, Милан Јовановић а деда-стриц чувени сликар Паја Јовановић,

У Београду је завршила француску основну и средњу школу, истовремено похађајући музичку школу, као и часове плеса код Маге Магазиновић

Са колегама је на Музичкој академији 1945. године формирала је театар, којем су се придружили и други глумци. Први задатак у ослобођеном Београду био јој је да направи позоришну представу.

Први филм који је режирала био је Сумњиво лице (1954), базиран на представи награђеној првом наградом на Фестивалу омладинских позоришта, као ново виђење Нушића.

Режирала је први наш дугометражни филм у боји (Поп Ћира и поп Спира), за који је добила Награду за режију на Пулском филмском фестивалу (1957). Добитница је Седмојулске награде (1973).

У недостатку драмске литературе код нас, савладала је руски језик и почела да преводи совјетске писце.

Често је била на мети критике тадашње власти да њена дела носе „опасну, западњачки оријентисану поруку“, али је редитељка имала подршку својих пријатеља, нарочито Добрице Ћосића, који је веровао у амбицију младих и код власти одлучно ургирао за њих.

Соја Јовановић, фотографија Музеј позоришне уметности Србије

– била јој је крилатица

„Немогуће не постоји, оправдања нема“

„Музика је била моја прва вокација и остала је до данашњег дана. Кад режирам у позоришту, на филму или на телевизији, увек прво чујем, па тек онда видим. Више верујем у звук него у светло.“

„Најважније је открити дете у сваком човеку. И најстарији глумци постајали су моја деца, док смо сарађивали“

Извор: Јелена Митровић и Соња Бајић, Каква женска!, Креативни центар, Београд, 2018.