1873-1915
Надежда Петровић
СЛИКАРКА
Са четкицом
на фронт
Рођена Чачанка, завршила је Вишу женску школу у Београду и сликарство усавршавала у Минхену и Паризу. Таленат за сликарство наследила је од оца, који је предавао сликање у чачанској Реалној гимназији.
У Сликарској и цртачкој школи Кирила Кутлика била је прва ученица женског одељења. Радила је као учитељица цртања у Вишој женској школи, а касније и у Женској учитељској школи и Женској гимназији, а прву самосталну изложбу имала је 1900. године.
Једна је од оснивачица Кола српских сестара и 1903. године била је прва секретарица тог друштва. Радила је и на оснивању Српског уметничког друштва 1907. године. Једна је од првих модерних уметница у Србији, упознавајући се с авангардним правцима током боравка у Паризу. У животу и стварању често је на мети разних критичара како због новог стила, тако и због родних предрасуда.
Организаује Прву јужнословенску изложбу на којој уметници из Србије, Хрватске, Словеније и Бугарске излажу по први пут. Заговара приближавање уметности свим друштвеним слојевима. За заслуге око приређивања ове изложбе награђена је Орденом Светог Саве IV степена.
Поред сликарства предано се бавила и фотографијом. Фотографском ће камером забележити чланове своје породице, ратне другове, пејзаже и места кроз која је пролазила. Она бира спонтане сцене које уверљиво преносе атмосферу, карактере и осећања.
Током Балканских ратова и Првог светског рата ради као болничарка. У Ваљевској болници у којој негује рањенике заражена је тифусом од кога умире 1915. године. Живот Надежде Петровић и њени последњи дани описани су у књизи „Време смрти“ Добрице Ћосића.
Писала сам свима културним људима, великим Руским и Светским филозофима. Наше ствари сада прилично добро стоје у Европи, само што нам се ваља брзо спремити. Цела Србија ће се претворити у прави логор војнички, ми женске у том правцу исто тако радимо. Шаљем ти слику нашег женског митинга – Ти си свакако вредан а ја богме заборавих да сам сликар, политика ми је сву толико обујмила, да немам ни станка ни санка, не могу да радим, срце ми је просто располућено од страха и очајања за свој род. Осећање ратоборности није се угасило, не дају нам они тешки јауци са Дрине…
Извор: Јелена Митровић и Соња Бајић, Каква женска!, Креативни центар, Београд, 2018.
Дигитални извори
Живот и дело
упознајте
Великанке српске културе
