1828-1878
Милица Стојадиновић Српкиња
КЊИЖЕВНИЦА
Врдничка вила
Никада се пре у историји Србије једна жена није бавила искључиво писањем, те ће Милица, поред надалеко чувене лепоте, остати запамћена као прва права српска песникиња.
Као даровито дете сеоског попа у Врднику прве песме објављује већ са 13 година у Сербском народном листу. Самоука у италијанском и француском, говорила је и немачки и, вероватно, словачки језик, што јој омогућава да се дописује са бројним умним људима свог времена. Због болести често прекида школовање. Лепотица сненог погледа и Врдничка вила, како су је звали, остаће неудата и посветиће се породици, српству и поезији.
Поред писања предано прикупља народну грађу и блиско сарађује са Вуком Караџићем, који је од миља зове „моја кћи из Фрушке“. Значајно доприноси изради Српског рјечника као и богатом опусу народних умотворина које је Вук објављивао. Била је штићеница кнеза Михаила и толико ватрена патриоткиња да се потписивала као „Српкиња“.
Дубоко емотиван доживљај српског националног бића опредељује Милицин књижевни опус скоро у потпуности као родољубив, са тек понеким излетом у интимну сферу. Њени текстови о дешавањима на београдским барикадама бурне 1848. објављени су у Пештанском дневнику, учиниће је првом српском ратном дописницом.
Одлука да се искључиво бави писањем и српским културним наслеђем темељно је одредила њену судбину, осудивши је на живот у сиромаштву, оскудици и самоћи.
Последње године свог живота провешће у Београду, у крајњој беди, заборављена од свих, усамљена и скоро на улици. Сви који су били њена интелектуална и финансијска подршка, а пре свега кнез Михајло Обреновић, отишли су пре ње. Сама и заборављена умире у 50-ој години живота. Сахрањена је на ташмајданском гробљу, на месту данашње цркве Светог Марка. Данас почива у породичној гробници у Пожаревцу.
Литерарни опус Милице Стојадиновић Српкиње чине три збирке песама, скоро искључиво родољубивих, и тротомни дневник У Фрушкој гори.
Петар Други Петровић Његош у заносу говори о њој:
За човека се може рећи да учи докле је млад, али за женско мора се рећи да учи само докле је дете. Кад пређе границу детинства, онда је сусретне мати са преслицом, са варјачом, са оклгијом и шта вам ја знам с чиме још, да од ње кућаницу направи.
Наш старина Вук, кад ме је год, 1850. први пут посетио, рече ми, да у нашем народу има доста кућаница, али нема то што сам ја.
Извор: Јелена Митровић и Соња Бајић, Каква женска!, Креативни центар, Београд, 2018.
Живот и дело
упознајте
Великанке српске културе
