1828-1878
Милица Стојадиновић Српкиња
КЊИЖЕВНИЦА
Врдничка вила
Никада се пре у историји Србије једна жена није бавила искључиво писањем, те ће Милица, поред надалеко чувене лепоте, остати запамћена као прва права српска песникиња.
Као даровито дете сеоског попа у Врднику прве песме објављује већ са 13 година у Сербском народном листу. Самоука у италијанском и француском, говорила је и немачки и, вероватно, словачки језик, што јој омогућава да се дописује са бројним умним људима свог времена. Због болести често прекида школовање. Лепотица сненог погледа и Врдничка вила, како су је звали, остаће неудата и посветиће се породици, српству и поезији.
Поред писања предано прикупља народну грађу и блиско сарађује са Вуком Караџићем, који је од миља зове „моја кћи из Фрушке“. Значајно доприноси изради Српског рјечника као и богатом опусу народних умотворина које је Вук објављивао. Била је штићеница кнеза Михаила и толико ватрена патриоткиња да се потписивала као „Српкиња“.
Дубоко емотиван доживљај српског националног бића опредељује Милицин књижевни опус скоро у потпуности као родољубив, са тек понеким излетом у интимну сферу. Њени текстови о дешавањима на београдским барикадама бурне 1848. објављени су у Пештанском дневнику, учиниће је првом српском ратном дописницом.
Одлука да се искључиво бави писањем и српским културним наслеђем темељно је одредила њену судбину, осудивши је на живот у сиромаштву, оскудици и самоћи.
Последње године свог живота провешће у Београду, у крајњој беди, заборављена од свих, усамљена и скоро на улици. Сви који су били њена интелектуална и финансијска подршка, а пре свега кнез Михајло Обреновић, отишли су пре ње. Сама и заборављена умире у 50-ој години живота. Сахрањена је на ташмајданском гробљу, на месту данашње цркве Светог Марка. Данас почива у породичној гробници у Пожаревцу.
Литерарни опус Милице Стојадиновић Српкиње чине три збирке песама, скоро искључиво родољубивих, и тротомни дневник У Фрушкој гори.
Петар Други Петровић Његош у заносу говори о њој:
„Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето књегиње Црној Гори!“
Наш старина Вук, кад ме је год, 1850. први пут посетио, рече ми, да у нашем народу има доста кућаница, али нема то што сам ја.
Извор: Јелена Митровић и Соња Бајић, Каква женска!, Креативни центар, Београд, 2018.
Живот и дело
упознајте
Великанке српске културе
