Исидора Секулић

Исидора Секулић је била прва жена академик у Србији. Као дипломирана математичарка и докторка филозофије, српску историју и културу ипак ће задужити импресивним књижевним опусом.

Једна је од централних књижевних фигура модернизма у Србији.

Упоредну књижевност студирала је с прекидима у Лондону, Паризу и Берлину, а докторирала је на филозофији у Немачкој 1922. године. Била је наставница математике, управитељка Девојачке школе у Панчеву, а затим у Београду професорка до пензије.

Говорила је шест светских језика – енглески, француски, руски, немачки, норвешки и шведски, преводила и писала критике о делима наших и светских писаца. Била је прва жена на месту председника Удружења књижевника и једна од оснивачица Удружења наставница средњих стручних школа.

Као и Ксенија Атанасијевић, почетком Другог светског рата одбила је да потпише такозвани Апел српском народу, документ који су наручили Немци с циљем да створе слику како је интелектуална елита за сарадњу с окупатором.

После Другог светског рата била је чланица Одбора АФЖ-а (Антифашистички фронт жена) и једина жена међу оснивачима српског огранка Међународне организације писаца (PEN).

После критике Милована Ђиласа, реагујући на њу, спалила је рукопис своје још необјављене књиге о Његошу, а касније, пред смрт, и све остале започете радове и приватну преписку, због чега је велики део њене заоставштине под велом тајне.

Најпознатија дела Исидоре Секулић су Писма из Норвешке, Ђакон Богородичине цркве, Записи о мом народу, Његошу књига дубоке оданости, Културна смотра народа и многе друге.

Горски је вијенац кујундџијски трофеј бесмртног духа и савршеног уметникаи то сваки закивак и мудрост и поезија; сваки је ред Горског вијенца суштина. 

Читајући стихове Горског вијенца човеку је, с једне  стране, као да чита предање, свету књигу, а с друге стране као да је то најбоља наша „пјесна са сузама“.

Извор: Јелена Митровић и Соња Бајић, Каква женска!, Креативни центар, Београд, 2018.

Дигитални извори

Рукописи Исидоре Секулић – Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“