Судбина жене на Балкану мучна је и пуна страдања, трагедија у више чинова, баш као и историја земаља и народа. Жене су биле и остале заборављене хероине свих ратова и погибељи. А понекад би одржање живота, његово спасавање и неговање био већи подвиг од подношења жртве „за краља и отаџбину”. Приче о женском херојству нису, нажалост, погодне за добар сценарио о чојству и јунаштву. Чак ни ако сте Милунка Савић, јер на крају ипак завршите као чистачица у Хипотекарној банци. С Легијом части на грудима. Оне пак које се дрзну да дирну у „мушка посла” и струку, пробијајући границе општеприхваћеног мишљења, прођу специјалан третман. Како за живота, тако и након њега. И бивају често заборављене јер је заборав освета малих умова, уског духа и безначајних људи. Пошто се у туђој величини најоштрије види сопствена мањкавост.
Једна од таквих величина је Драгиња (Драга) Љочић, прва жена у Србији с докторатом из медицине, прва српска лекарка и четврта жена у Европи која је одбранила докторат из медицинских наука. Рођена је у Шапцу 1855. године у имућној цинцарској породици. Осиромашење фамилије, стицајем несрећних околности једног судског процеса, из корена је променило живот ове жене. Оскудица и губитак богатства нису, међутим, осујетили њен интелектуални пут. Захваљујући учитељици Персиди Пинтеровић, која је, запазивши њен необичан интелект, узима себи у Београд, Драга завршава Вишу женску школу. На студије медицине одлази захваљујући брату, који је одводи са собом у Швајцарску, подржавши је током студирања на Медицинском факултету у Цириху. Студије завршава 1878. године, одбранивши дисертацију под називом Прилог оперативној терапији фибромиома материце, коју ће тамо и објавити.
Диплома доктора медицине, која је требало да буде лото тикет за каријерну премију свршене докторке „медицине, хирургије, бабичлука и очних болести” и чист добитак за српско здравство које вапи за школованим лекарима, испоставила се као недовољна. У Србији друге половине 19. века виспрена и образована жена није добродошла. Осујећена, искључиво због свог пола, да ради у државним болницама, принуђена је да дуго година обавља приватну праксу. Тек ће на интервенцију краљице Наталије Обреновић добити државну службу, али ће брзо без ње остати када подигне глас против тога да за исти посао буде мање плаћена него мушке колеге.
Препреке, међутим, нису биле само правно-формалног карактера. Далеко веће, теже и болније биле су оне културолошке и социјалне. Неприхватање жене као колеге, интелектуалца, а нарочито бољег лекара, био је општеприхваћен начин мишљења. И односа према таквој жени, која је била посматрана као грешка у систему. Суочена с подозрењем и неприхватањем, Драга ће својом биографијом постати истинска практичарка феминизма. Њен живот постаје прича о четири паралелна пута – лекарском, активистичком, хуманитарном и патриотском. Образована у духу радикалних, социјалистичких идеја, с којима долази у додир током швајцарских дана, Драга ће додатно изоштрити прогресивне ставове који ће је определити за испуњење несвакидашње судбине. Средина је није спречила да буде активна током целог живота. Поред угледа приватног лекара и праксе, стизала је далеко више. Оснивала је прве српске амбуланте (амбулаторије) с колегама, међу којима су били Лаза Лазаревић и Јован Јовановић Змај. Основала је Материнско удружење, била лекар Дома за нахочад, који је збрињавао ванбрачну децу, што је такође наилазило на осуду друштва. Била је активна чланица Српског лекарског друштва још од 1880. године, допринела је развоју санитетске службе. Једна је од иницијаторки подизања болнице „Dr Elsie Inglis” на Дедињу, касније у саставу Железничке болнице. Бавила се превођењем стручне литературе. Била је активна у женском покрету, подржавајући сународнице да крену путем науке, књиге и образовања. Учествовала је у оснивању Српског народног женског савеза, Друштва Београдских жена лекара и била активна чланица Кола српских сестара.
Додатни прилог општем лицемерју друштва представља чињеница да је Драга Љочић једино за време ратова била изједначавана са својим колегама када је потпуно равноправно као лекар имала задатак да спасава животе српских војника. Била је болничарка-добровољка већ у Српско-турском рату 1876, у који је отишла прекинувши студије у Цириху и у којем је постала прва жена поручник. Учествовала је у Српско-бугарским ратовима (1885–1886), током којих је била једини лекар у три београдске болнице – Заразној, Општој државној и Болници за рањенике. Била је учесница балканских и Првог светског рата. У рату лекар са свим обавезама и задацима, у миру би одмах била скрајнута и постављана „на своје место”.
На чудан начин резонују овде речи Арчибалда Рајса да Срби знају да ратују, али да не знају да живе у миру. Апсурдност мизогиније која је обележила живот Драге Љочић (преминула је 1926) није чак можда у толикој мери отежала њен лични живот, колико је оштетила Србију. Из њене биографије чита се успех, посвећеност, оствареност и постигнуће. И поред свих препрека и тежина, можда заправо баш у инат њима. Србија и српско здравство на прелазу из 19. у 20. век остали су осујећени за апсолутни размах једне бриљантне докторке, интелектуалке и жене која би, да је живела у социокултуролошки отворенијој средини, на далеко ширем и дубљем плану унапредила целокупно јавно здравље своје отаџбине. Једна изузетна индивидуалност могла је, да је било простора, учинити далеко више. Јавни интерес и јавно здравље остали су тако у другом плану, зарад ситних, регресивних интереса патријархалне средине. На неки апсурдан мизогини начин овај се српски усуд прелама кроз биографију жене која је, када би се њена људска, професионална и филантропска постигнућа мерила неким „мачо аршинима”, заслужено добила право на ношење панталона.
