1898-1993

Десанка Максимовић

КЊИЖЕВНИЦА – ПРЕВОДИТЕЉКА

Песникинја свих нас

Најстарија од осморо деце, ћерка учитеља и свештеничке ћерке, студије упоредне књижевности, историје и историје уметности на Филозофском факултету у Београду дипломирала 1923. и исте године постављена за суплента у Учитељској школи у Дубровнику.

Један је од потписника апела јавности поводом кампање коју је Милош Црњански „повео против стране књиге” и апела против рата и империјализма поводом Међународног конгреса писаца у Амстердаму против рата.

Бомбардовање Београда 6. априла 1941. затиче је у Београду. Немачки окупатор је пензионише након чега са мужем одлази у Бранковину, где остаје до јесени, а онда се враћа у Београд. Пред својом школом од непознатог човека сазнаје за стрељање ђака у Крагујевцу. и одмах по повратку кући записује прве стихове Крваве бајке.

После Резолуције ИБ-а једна је од 67 књижевника потписника одговора југословенских писаца совјетским писцима. Један је од потписника Закључака Новосадског договора о језику и правопису. Године 1959. изабрана је за дописног, а потом и за редовног члана САНУ.

На Филолошком факултету подржава студентске демонстрације 1968. године. Чланица је Одбора за заштиту уметничких слобода и залаже се за ослобађање песника Гојка Ђога, осуђеног због збирке Вунена времена.

Прва је жива песникиња по којој је названа једна школа – то се догодило јануара 1993. у Београду.

Десанка Максимовић, фотографија, Народни музеј Ваљево

Прва је жена добитница Његошеве награде. Одликована је Орденом Светог Саве два пута, Орденом заслуга за народ I реда, бугарским Орденом Кирила и Методија I реда, совјетским знаком погота I реда, Орденом Републике са златним венцем, совјетским Орденом части, Наградом АВНОЈ-а, Орденом Југословенске звезде с лентом, Орденом Југословенске заставе са лентом, руским Орденом пријатељства народа. Добитница награде за животно дело Удружење књижевника Србије.

„Најбоље се осећам док стварам, или боље речено, док се у мени ствара нека песма, док припремам неку књигу.“

„Све на свету бива најпре клица, па стабљика, па пупољак, цвет, и најзад плод. И песмама о љубави суђено је да потамне, да пређу из сопрана у алт, да из зачараности, зачуђености, стрепње и чежње пређу у сумњу, у прекор, у тугу.“

Извор: Ј. Делић, Српски биографски речник, Нови Сад: Матица српска 2009.