Видосава Ковачевић

Рођена је у угледној београдској породици као ћерка историчара и политичара Љубомира Ковачевића. Захваљујући породици стекла је највише уметничко образовање у Србији тог времена.

Током свог кратког и трагично прекинутог живота фирмисала се као једна од најплоднијих и најталентованијих сликарки ране српске модерне.

Већ са десет година похађа Девојачку школу где ће све до 1905. године учити цртање под надзором сликара Ристе Вукановића да би даље усавршавање у сликарству наставила  у Уметничко-занатској школи коју су заједно водили супружници Бета и Риста Вукановић.

Била је прва српска сликарка која се усавршава на париској Школи лепих уметности, где је примљена као осма од 120 кандидата и једина студенткиња са јужнословенских простора.

Њен живот и уметнички развој несрећно су прекинути 1912. године када се, због погибије брата Владете у Бици код Куманова, враћа у Београд где убрзо умире од туберкулозе. За само 24 године живота и 8 година активног уметничког стваралаштва оставила је знатан број сликарских композиција, прешавши развојни пут од реализма до импресионизма и експресионизма.

Велики број њених радова неповратно је изгубљен током Првог светског рата, а неке од најбољих однела је са собом у Париз, тако да је раном смрћу потпуно пала у заборав. Деценијама српска јавност није знала да је постојала једна млада сликарка која, да је поживела, несумњиво би била једно од великих имена српског модерног сликарства.  

Кључну улогу у поновном откривању њеног дела имао је Павле Бељански, српски дипломата и рафинирани познавалац уметности. Знајући за његову колекционарску страст, Видосавина сестра Милица и супруга песника Милана Ракић показала је Бељанском слике своје рано преминуле сестре. Он је, истанчаним осећајем и познавањем уметности, открио у платнима Видосаве Ковачевић изузетну уметницу специфичних вредности и једну, до тада непознату српску сликарку, што га је  определило да њена платна уврсти у своју колекцију савременог српског сликарства.

Млада уметница није за живота имала ниједну самосталну изложбу али је излагала на годишњим изложбама Уметничко-занатске школе у Београду (1908–1911),.

Њена дела приказана су 1940. у оквиру Прве изложбе радова Удружења ратних сликара и вајара 1912–1918. у Београду, а тек седамдесетих година XX века укључена су у изложбе посвећене српском сликарству прве половине XX века и женама у српском сликарству.

Љ. Лазић, Српски биографски речник, Матица српска, Нови Сад, 2009.

Дигитални извори:

Спомен збирка Павла Бељанског