1872-1972
Бета Вукановић
СЛИКАРКА
Штиклама
преко београдске калдрме
Бета Вукановић је жена која је у Београд донела манире европског сликарства.
Рођена у Бамбергу (Немачка) као Бабета Бахмајер, у Минхену је завршила Уметничко-занатску школу и Женску академију а затим две године учила сликање у Паризу.
На часовима сликања у Минхену заљубила се у српског сликара Ристу Вукановића. Пар се убрзо венчао и преселио у Београд, где је основао прву сликарску школу кроз коју су прошла многа значајна имена српског сликарства. Када будете у пролазу, застаните испред куће у Капетан Мишиној 13 (архитекте Милана Капетановића), у којој се налазила школа и у којој су живели. Ово је била и прва кућа у Београду са осликаном фасадом – позната као „Кућа са плавим перуникама“. Иако перуника већ давно нема и грађевина је умногоме променила свој изглед након што је на њу пала бомба у Првом светском рату, заслужује да поред ње пролазимо са дивљењем.
Као избеглица у Првом светском рату, Бета је с мужем стигла до Француске, где је била добровољна болничарка и преводитељка.
Бета је наша најдуговечнија и најплоднија сликарка – доживела је 100. годину, а од тога сликала 75 и израдила преко хиљаду слика у уљу и пастеле, неколико стотина акварела и много карикатура, цртежа и графика. Једна је од оснивачица удружења ЛАДА.
Једна је од наших првих карикатуристкиња и прва жена – ауторка новчанице од 50 динара.
Иако често слабог материјалног стања, Бета се трудила да улаже у наредне генерације. Основала је неколико фондова из којих су годинама награђивани најбољи студенти уметничких академија. Награда која носи име Ристе и Бете Вукановић и данас се додељује на Факултету ликовних уметности у Београду.
Током Другог светског рата Бета Вукановић одбија да се учлани у Културбунда и да нацисти откупе сва њена дела, рекавши да не продаје ништа и да сад живи као и остали Срби.
Када сам дошла у Београд није било електрике, само петролеј лампе. Када смо имали прву изложбу у Скупштини све је било са петролејским лампама. Било је пуно, то је било нешто ново. Три-четири дана после је дошао краљ Милан, чуо је да је била изложба и одмах је тражио да наше ствари носимо у Двор.
Неко не воли модерне слике.Кажу, ми хоћемо да видимо шта је на слици. Једна госпођа каже сину: Знаш, сад идемо код госпође Вукановић да видиш слике. Код ње се види шта је на слици.
Извор: Јелена Митровић и Соња Бајић, Каква женска!, Креативни центар, Београд, 2018.
В. Ристић, Српски биографски речник, Матица српска, Нови Сад, 2009.