1872-1972

Бета Вукановић

Бета Вукановић

СЛИКАРКА

Штиклама
преко београдске калдрме

Бета Вукановић је жена која је у Београд донела манире европског сликарства. 

Рођена у Бамбергу (Немачка) као Бабета Бахмајер, у Минхену је завршила Уметничко-занатску школу и Женску академију а затим две године учила сликање у Паризу.

На часовима сликања у Минхену заљубила се у српског сликара Ристу Вукановића. Пар се убрзо венчао и преселио у Београд, где је основао прву сликарску школу кроз коју су прошла многа значајна имена српског сликарства. Када будете у пролазу, застаните испред куће у Капетан Мишиној 13 (архитекте Милана Капетановића), у којој се налазила школа и у којој су живели. Ово је била и прва кућа у Београду са осликаном фасадом  позната као „Кућа са плавим перуникама“. Иако перуника већ давно нема и грађевина је умногоме променила свој изглед након што је на њу пала бомба у Првом светском рату, заслужује да поред ње пролазимо са дивљењем.

Као избеглица у Првом светском рату, Бета је с мужем стигла до Француске, где је била добровољна болничарка и преводитељка.

Бета је наша најдуговечнија и најплоднија сликарка  доживела је 100. годину, а од тога сликала 75 и израдила преко хиљаду слика у уљу и пастеле, неколико стотина акварела и много карикатура, цртежа и графика. Једна је од оснивачица удружења ЛАДА.

Једна је од наших првих карикатуристкиња и прва жена – ауторка новчанице од 50 динара.

Иако често слабог материјалног стања, Бета се трудила да улаже у наредне генерације. Основала је неколико фондова из којих су годинама награђивани најбољи студенти уметничких академија.  Награда која носи име Ристе и Бете Вукановић и данас се додељује на Факултету ликовних уметности у Београду.

Током Другог светског рата Бета Вукановић одбија да се учлани у Културбунда и да нацисти откупе сва њена дела, рекавши да не продаје ништа и да сад живи као и остали Срби.

Бета Вукановић, фотографија Архива Народе библиотеке

Када сам дошла у Београд није било електрике, само петролеј лампе. Када смо имали прву изложбу у Скупштини све је било са петролејским лампама. Било је пуно, то је било нешто ново. Три-четири дана после је дошао краљ Милан, чуо је да је била изложба и одмах је тражио да наше ствари носимо у Двор.

 Неко не воли модерне слике.Кажу, ми хоћемо да видимо шта је на слици. Једна госпођа каже сину: Знаш, сад идемо код госпође Вукановић да видиш слике. Код ње се види шта је на слици.

Извор: Јелена Митровић и Соња Бајић, Каква женска!, Креативни центар, Београд, 2018.

В. Ристић, Српски биографски речник, Матица српска, Нови Сад, 2009.

Живот и дело

упознајте

Великанке српске културе