1892-1953
Аница Савић Ребац
ФИЛОЗОФКИЊА
Ренесансни интелект чуда од детета
Рођена Новосађанка, професорка филозофије Београдског универзитета, уз Исидору Секулић и Ксенију Атанасијевић, била је „најученија српска жена“.
Од детињства је течно говорила немачки, француски и енглески језик, а показала је и изузетан таленат за класичне језике – старогрчки и латински, што ће касније и студирати. Са само дванаест година преводи Бајрона.
Прва је жена која је завршила Српску православну велику гимназију у Новом Саду. Студирала је класичну филологију у Бечу, а дипломирала у Београду.
Иако је писала песме, које јој већ са 14 објављују равноправно уз Лазу Костића и Змаја, на крају се посветила науци – класичној филологији, превођењу и препевима.
Докторирала је на Филозофском факултету у Београду, а била је блиска пријатељица са Томасом Маном и Ребеком Вест.
Године 1921. била је једина професорка на Катедри за класичну филологију Београдског универзитета.
Па ипак никад није могла да оствари каријеру достојну свог дела и способности. Услед немања посла, са супругом ће неко време живети у једној учионици Филозофског факултета, из које су рано ујутру излазили.
Изненадна смрт вољеног супруга Хасана Репца, зауставила је њен стваралачки рад. Извршила је самоубиство из пуног уверења и у пуној луцидности интелекта и воље, како је написала у опроштајном писму.
То уверење да живот није вредан живљења ако изгубимо најдраже биће поникло је такорећи заједно са мном, развијало се нарочито под утицајем античких схватања о самоубиству и постало једно од одредница моје животне концепције, од органских закона моје природе. То не значи да нисам волела живот, да га не волим чак и у овом часу, али баш зато не желим да живим бедно…
Извор: Јелена Митровић и Соња Бајић, Каква женска!, Креативни центар, Београд, 2018.
Живот и дело
упознајте
Великанке српске културе
